Design a site like this with WordPress.com
Započni

Blog Feed

Projektni menadžment u preduzeću

Projektni menadžment (upravljanje projektima) predstavlja specifično područje upravljanja, koje se razlikuje od svih ostalih područja koja su obrađena u prethodnom periodu (proizvodnja, marketing, finansije, trgovina), jer je u središtu svih aktivnosti projekat.

Projekat predstavlja jedinstven proces (poduhvat) sastavljen od skupa aktivnosti, kao i ljudskih i materijalnih resursa neophodnih za izvršenje tih aktivnosti, a u cilju zadovoljenja potreba klijenta za koga se projekat realizuje. Projekat je privremenog karaktera i uvek ima definisan početak i kraj, kao i procese namenjene kreiranju nekog jedinstvenog proizvoda ili usluge, budžet za njegovu realizaciju i kvalitet koji treba ostvariti.

Koncept upravljanja projektima prisutan je u brojnim granama industrije, prvenstveno građevinskoj, brodogradnji, avioindustriji, IT industriji i drugim granama koje karakterišu visoka ulaganja, integrisanje savremenih naučnih dostignuća, visok stepen rizika i neizvesnosti. Ovaj koncept podstiče kreativnost i ubrzava primenu noviteta i promena. U preduzećima zahteva organizacionu strukturu uspostavljenu prema mrežnom modelu sa visokim stepenom fleksibilnosti, specifičnim sistemom rada i komunikacije i naglašenom ulogom menadžera projekta kao lidera.

Osnovni zadatak projektnog menadžmenta jeste da, koristeći specifične metode planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole, racionalno koristi resurse i koordinira aktivnosti u cilju realizovanja određenog projekta.

S obzirom na složenost i različitost projekata postoji više kriterijuma po kojima projekti mogu da se razvrstaju. Prema tipu poslovne aktivnosti koja se obavlja projektom, razlikuju se: investicioni projekti, istraživačko-razvojni projekti, marketinsški projekti, informatički projekti, projekti prestrukturiranja preduzeća. Prema izvođačima projekta dele se na: interne, eksterne i kombinovane. Prema stepenu neizvesnosti, projekti mogu biti: dominantno izvesni i dominantno neizvesni.

Najvažnije karakteristike projekata su:

  • razvoj kroz životni ciklus (tri faze životnog ciklusa projekta: faza oportuniteta, faza izvodljivosti i faza izvršenja)
  • originalno organizaciono rešenje (projektni metod organizacije preduzeća)
  • višeparametarski karakter (prilikom upravljanja projektom prate se uglavnom parametri vreme, troškovi i rezultati)
  • kontigentnost (prilagodljivost projekta – alternativna rešenja za njegovu realizaciju)
  • kongruentnost (projekat se usklađuje sa planovima, organizacijom i kulturom preduzeća).

Životni ciklus projekta

1.Faza oportuniteta – prva faza u životnom ciklusu projekta u kojoj se ocenjuje ideja na kojoj je projekat zasnovan. Ocenjivanje se vrši sa dva aspekta – prvo se ocenjuje koliki bi bio gubitak ukoliko se projekat ne bi realizovao, a zatim se ocenjuje koliki dobitak bi donela realizacija projekta, odnosno ocenjuje se njegova prihvatljivost. Oportunitet u stvari predstavlja korist koju bi realizacija projekta donela preduzeću i pomogla ostvarenju ciljeva poslovanja. Koriste se različite metode procenjivanja koristi projekta, a ova faza je završena kada je doneta odluka o tome da li će se projekat odbaciti ili realizovati.

2.Faza izvodljivosti – druga faza u životnom ciklusu projekta u kojoj se donosi detaljna ocena opravdanosti realizacije projekta. Ovde se procenjuje tehničko-tehnološka izvodljivost projekta, analiziraju se tržišni uslovi, ocenjuje se ekonomska i finansijska opravdanost projekta, izračunava se i analizira rentabilnost projekta koristeći različite statičke i dinamičke metode. Ukoliko se u ovoj fazi proceni opravdanost projekta po svim kriterijumima, projekat se smatra izvodljivim i pristupa se ugovaranju njegove realizacije.

3.Faza izvršenja – treća, najznačajnija i najduža faza u životnom ciklusu projekta u kojoj se pristupa realizaciji projekta. U realizaciji projekta učestvuju dve grupe lica, a to su investitor i izvođač između kojih su odnosi regulisani ugovorom. Ugovorom se definiše vrednost projekta, rokovi, obaveze ugovornih strana koje se menjaju u zavisnosti od vrste sklopljenog ugovora i drugi uslovi. Faza izvršenja završava se probnom proizvodnjom, nakon koje se ukoliko je sve bilo u redu započinje redovna ekspoloatacija projekta, a ukoliko je bilo nedostataka, vrši njihovo otklanjanje.

Kako projekat prolazi kroz životni ciklus i razvija se, tako uloga menadžera u upravljanju projektom postaje sve veća i složenija, jer raste rizik, neizvesnost, troškovi, događaju se neke nepredviđene okolnosti, a menadžer treba da nađe rešenje za sve te probleme (zamislite skupe projekte koji se trenutno realizuju, a koji su morali biti stopirani zbog vanrednog stanja na celoj planeti !!!).

Ključni pojmovi

Projekat, projektni menadžment – upravljanje projektima, životni ciklus projekta, faza oportuniteta, faza izvodljivosti, faza izvršenja.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju.
  • odgovorite na pitanja sa strane 133 vašeg udžbenika i to mi pošaljete na učionicu. ROK JE 10.05.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO GOOGLE UČIONICE!

SREĆAN RAD!

Oblici i značaj poslovne komunikacije

Oblici, odnosno kanali putem kojih se odvija poslovna komunikacija mogu biti:

1.opšti masovni mediji (štampani mediji, elektronski mediji, izložbeni mediji); poslovni ambijent preduzeća koji pruža javnosti sliku (imidž) i stvara atmosferu tog preduzeća; događaji, odnosno učešće u dešavanjima radi izazivanja interesa ciljne grupe. Opšti oblici poslovne komunikacije usmereni su ka okruženju i putem njih preduzeće saopštava sve važne informacije o svom poslovanju, ponudi, aktivnostima i slično.

2.lični – prenošenje poruka ličnim kontaktom, putem telefona ili pošte s ciljem obavljanja određene poslovne aktivnosti.

3.vaninsitucionalni – takozvana promocija preduzeća “od usta do usta“, gde informaije o preduzeću, onome što preduzeće nudi i kako posluje prenose kupci, potrošači, prijatelji, saradnici i slično.

Značaj poslovne komunikacije

Uspešna komunikacija osnovni je preduslov za obavljanje bilo kakvih aktivnosti, a to posebno dolazi do izražaja u poslovanju preduzeća kod određenih radnih mesta kao što su menadžeri, komercijalisti, osobe koje se bave marketingom i slično.

Dobra komunikacija dovodi do dobrih međuljudskih odnosa, nedostatak komunikacije uzrok je mnogih problema u organizacijama. To ukazuje da je značaj poslovne komunikacije veoma veliki, a može se posmatrati sa nekoliko stanovišta.

Prema funkcionalnom aspektu, poslovna komunikacija ima:

1.Koordinacioni značaj -koordinacijom se usklađuju aktivnosti pojedinih segmenata organizacione strukture preduzeća vertikalno i horizontalno, a osnov uspešne koordinacije aktivnosti jeste upravo komunikacija.

2.Organizaciono-kulturni značaj – poslovnom komunikacijom definiše se organizaciono ponašanje i organizaciona kultura zaposlenih u preduzeću.

3.Motivacioni značaj – dobrim komunikacionim sposobnostima menadžeri motivišu zaposlene na veće zalaganje, zajedništvo, timski rad.

4.Integrativni značaj – dobrom komunikacijom zaposlenim se daje na značaju, pokazuje da su važni i da su integralni deo preduzeća.

5.Inovativni značaj – dobrom komunikacijom menadžeri dobijaju kvalitetne informacije i ideje od zaposlenih, a zaposleni poruke podrške i uvažavanja njihovog mišljenja, znanja i stručnosti od menadžera.

Prema korespondentnom aspektu, poslovna komunikacija ima:

1.Poslovno-komercijalni značaj – poslovna korespondencija pomoću raznih poslovnih pisama omogućava obavljanje kupoprodajnih aktivnosti preduzeća.

2.Pravni značaj – poslovna prepiska je pravosnažna i može poslužiti kao dokaz u slučaju sudskog spora, stoga treba voditi računa o njenoj tačnosti i istinitosti.

3.Knjigovodstveni značaj – dokumentacija koja se javlja u korespondenciji koja prati kupoprodajne aktivnosti služi kao dokaz za knjiženje u knjigovodstvu preduzeća.

4.Promotivni značaj – svako poslovno pismo oslikava preduzeće koje ga šalje, kako podaci navedeni u njemu, tako i način i stil pisanja.

5.Istorijski značaj – poslovna korespondencija može poslužiti kao izvor podataka o istorijatu preduzeća i načinu njegovog poslovanja.

Ključni pojmovi

Komunikacija putem masovnih medija, lična komunikacija, vaninstitucionalna komunikacija, funkcionalni značaj komunikacije, korespondentni značaj komunikacije.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 132 do strane 135. Za četvrtak 23.04. u 16 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što ste pročitali.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Planiranje nabavke

Da bi preduzeće dobilo odgovor na pitanja šta, koliko i kada nabaviti, treba da sastavi i razradi plan nabavke. Planiranje nabavke predstavlja proces pripremanja, sastavljanja i razrade plana nabavke, a razlikuje se u zavisnosti od toga da li je u pitanju proizvodno ili trgovinsko preduzeće.

Planiranje nabavke u proizvodnim preduzećima

Polazna osnova za izradu plana nabavke u proizvodnom preduzeću je plan proizvodnje, a postupak planiranja nabavke odvija se kroz sledeće korake:

1.Izračunavanje potreba u materijalu – potrebe u materijalu računaju se na osnovu materijalnog bilansa, a za njega je potrebno poznavati koliki je normativ materijala i koliki je planirani obim proizvodnje. Ove dve veličine množe se za sve vrste materijala i tako se dobijaju pojedinačni materijalni bilansi, a njihovim sabiranjem dobija se zbirni materijalni bilans po vrstama materijala.

2.Postavljanje plana materijala – plan materijala pokazuje šta sve treba nabaviti i u kojim količinama, da bi plan proizvodnje bio ostvaren. Prilikom donošenja plana materijala polazi se od materijalnog bilansa, ali moraju se uzeti u obzir i količine materijala preostale iz prethodnog perioda.

3.Razrada plana nabavke – godišnji plan nabavke materijala nabavna služba razrađuje na operativne planove, i to: po asortimanu (vrstama materijala); po vremenskim razdobljima (dinamika nabavke i rokovi isporuke po kvartalima, mesecima); po dobavljačima (od kojih preduzeće nabavlja određene vrste i kvalitet materijala).

Planiranje nabavke u trgovinskim preduzećima

Polazna osnova za izradu plana nabavke u trgovinskom preduzeću je plan prodaje za narednu godinu, a pri tome se u obzir moraju uzeti i količine preostale robe iz prethodnog perioda.

Kada se na taj način postavi godišnji plan nabavke trgovinske robe, potrebno ga je razraditi i to: po asortimanu (to je glavni plan na osnovu koga se prave ostali operativni planovi – a asortiman se razrađuje prema širini (broj robnih grupa), dubini (broj artikala u okviru robne grupe) i kvalitetu (nivoi cena)); po vremenu nabavke (dinamika nabavke i rokovi isporuke po kvartalima, mesecima, nedeljno); po dobavljačima (robne marke).

Ključni pojmovi

Planiranje nabavke, plan nabavke, materijalni bilans, razrada plana nabavke, asortiman.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 38 do strane 40. Za četvrtak 23.04. u 13 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što ste pročitali.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Organizaciono ponašanje preduzeća

Posebnu oblast izučavanja menadžmenta i organizacije rada predstavlja izučavanje ponašanja ljudi u organizacionom sistemu, od pojedinaca, preko timova, pa sve do organizacionog sistema kao celine – drugim rečima organizaciono ponašanje.

Ponašanje ljudi u organizaciji može biti naučeno ili propisano, zavisi od mnoštva faktora i situacija, kao i od ličnih osobina svakog čoveka i toga kako reaguje na autoritet i norme ponašanja u organizaciji. Iz navedenog se može zaključiti da se izučavanje organizacionog ponašanja oslanja na nauke poput psihologije i sociologije, ali i na razna istraživanja.

Organizacije koje žele da postignu uspeh, rade veoma strpljivo i detaljno na svim poljima, ne samo na usavršavanju proizvoda ili povećanju prodaje. Posebna pažnja posvećuje se ljudskom ponašanju, stvaranju pozitivne klime i sredine za rad, prevazilaženju konflikata i izgradnji timskog duha. Organizaciono ponašanje kao disciplina pomaže zaposlenima da nađu zadovoljstvo u radu i uspehu organizacije, a menadžerima da uspešnije vode organizaciju i generalno pomaže stvaranju boljih međuljudskih odnosa.

S obzirom na složenost problema koje organizaciono ponašanje treba da rešava, kako unutar same organizacije, odnosno preduzeća, tako i u njegovom odnosu prema okruženju, logično je da se njime definišu mnogobrojne aktivnosti. Te aktivnosti možemo svrstati u dve kategorije:

1.Upravljačke aktivnosti usmerene na prilagođavanje preduzeća okruženju – s ciljem da preduzeće ostvari što povoljniju tržišnu poziciju u odnosu na konkurenciju, da se prilagodi društvenom sistemu i da deluje poštujući zakone i propise. Promene u okruženju su veoma česte i preduzeće može da im prilazi na dva načina: može da se prilagođava novonastalim promenama kada je ugroženo njegovo poslovanje ili može da predviđa zbivanja u okruženju i da unapred preduzima mere kojim će smanjiti rizik i ostvarivati uspeh – ovo naravno zavisi od stabilnosti okruženja u normalnim uslovima, ali čak i u stabilnim društvima i privredama dogodi se nešto poput trenutnih dešavanja na celoj planeti, gde nisu više u pitanju preduzeća i organizacije – cela ljudska civilizacija i svetska ekonomija pred velikim su iskušenjem.

2.Upravljačke aktivnosti usmerene na uspostavljanje međuljudskih odnosa unutar preduzeća – potrebno je odrediti uloge i međusobne odnose pojedinaca i grupa, odnosno timova u organizacionoj strukturi preduzeća. Ovi odnosi se posmatraju sa stanovišta zaposlenih – kroz njihovo ponašanje, humanizaiju rada i izgradnju kolektiva; i sa stanovišta menadžera – kroz vođstvo i negovanje ljudskog potenijala preduzeća.

Ključni pojmovi

Organizaciono ponašanje, kolektiv, međuljudski odnosi, okruženje preduzeća.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 110 do strane 113. Za petak 24.04. u 13 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što ste pročitali.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Procedura prodaje u preduzeću

Prodaja zauzima centralno mesto u svakom preduzeću, jer tek prodajom robe na tržištu preduzeće ostvaruje svoje ciljeve i zadatke i ispunjava svoju svrhu i razlog zbog koga je osnovano. Prodajna aktivnost u savremenim preduzećima deo je mnogo šire marketing aktivnosti, jer su današnja preduzeća u svom poslovanju marketinški orijentisana i zahtevi potrošača su na prvom mestu, tako da i prodaja u centar svojih aktivnosti stavlja zahteve i želje potrošača.

Procedura prodaje obuhvata veliki skup različitih aktivnosti, a to su:

1.Istraživanje tržišta – da bi preduzeće imalo informacije šta kupci i potrošači žele i da li postoji tržište za njihove proizvode, sprovodi se marketinško istraživanje tržišta. Cilj je pronaći potencijalne kupce i stupiti u kontakt s njima da bi utvrdili šta su njihove želje i šta preduzeće može da uradi da tim željama izađe u susret.

2.Vođenje poslovne korespondencije sa kupcima – obuhvata prijem, izradu i slanje mnogobrojnih pisama i drugih dokumenata koji prate prodaju i to: prijem upita; izradu i slanje različitih vrsta ponuda (cirkularne, opšte i posebne – obavezne, neobavezne, ponude s rokom, ponude do opoziva) kao i ponude za saradnju; prijem porudžbenica; izdavanje predračuna i računa – otpremnice; sastavljanje i izradu kupoprodajnih ugovora u skladu s dobrim poslovnim običajima; izradu i slanje urgencija; izradu i slanje propratnih pisama.

3.Marketinški poslovi unapređenja prodaje – da bi unapredili prodaju i još više kupcima i potrošačima približili ponudu preduzeća, obavljaju se različite marketinške aktivnosti, kao što su: izrada i redovno ažuriranje web stranice preduzeća, reklamiranje putem društvenih mreža; izrada reklamnog materijala, kataloga, flajera; izrada prezentacija; učešće na sajmovima i slično.

4.Rad sa reklamacijama – jako važan aspekt komunikacije sa kupcima i potrošačima jeste način na koji se odgovara na primedbe kupaca. Aktivnosti koje se ovde realizuju odnose se na: prijem reklamacija; proveru istinitosti navoda, izradu i slanje bonifikacija i rešavanje reklamacija.

5.Saradnja sa drugim službama preduzeća – prodaja u svojim aktivnostima sarađuje sa svim ostalim službama preduzeća, a posebno sa: skladištem – izrađuje i šalje skladištu nalog za izdavanje robe; finansijama – izrada i slanje fakture finansijskoj službi; nabavkom – prijem kalkulacija od nabavne službe; opštim poslovima – saradnja oko izrade kupoprodajnih ugovora i naravno proizvodnjom – oko proizvodnje proizvoda koje tržište traži.

6.Izrada kalkulacije prodajne cene robe – prodajna služba preduzeća izrađuje kalkulaciju prodajne cene robe i maloprodajne cene pojedinačnih artikala, uz uračunavanje razlike u ceni, odnosno marže ili rabata. Pored toga, izrađuje cenovnike koji se šalju kupcima.

7.Analiza prodaje – kao i svi ostali poslovi preduzeća i prodaja vrši analizu svog rada, da bi utvrdila uspešnost, odnosno kritične tačke, eventualni neuspeh i razloge zbog koga je do njega došlo. Analizira se prodaja po vrstama robe, odnosno asortimanu; prodaja po kupcima; prodaja po vrstama kanala prodaje.

Ključni pojmovi

Prodaja, marketing, prodajna služba, procedura prodaje, ponuda, predračun, račun-faktura, rešenje reklamacije, kupoprodajni ugovor.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 159 do strane 182. Za utorak 21.04. u 16 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što ste pročitali.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Transportna funkcija u preduzeću

Transport predstavlja prevoz ljudi i robe s jednog mesta na drugo, ali sa stanovišta poslovanja preduzeća, u fokusu je prevoz robe. Transport u preduzeću odnosi se na transport materijala, sirovina i poluproizvoda od dobavljača do preduzeća, transport gotovih proizvoda (i trgovinske robe) od preduzeća do kupaca, kao i unutrašnji transport unutar preduzeća između skladišta i proizvodnje ili u slučaju trgovinskih preduzeća do magacina i prodavnica.

Transportno poslovanje u preduzeću obuhvata sve poslove vezane za dopremu i otpremu različitih vrsta roba, a time se bavi transportna služba preduzeća.

Značaj transporta za preduzeće je veliki, jer transport omogućava neometano poslovanje tako što premošćava prostorno nepodudaranje između proizvodnje i potrošnje – roba mora stići do kupaca!

Zadaci transporta

Preduzeće može da poseduje sopstveni vozni park i da koristi sopstvena transportna sredstva, a može i da koristi usluge nekog transportnog preduzeća. Najčešće preduzeća koriste kombinaciju ove dve varijante.

Koje zadatke transportna služba preduzeća treba da obavlja? Treba da prikupi informacije o stanju sopstvenog voznog parka, zatim informacije o ponudi usluga transportnih preduzeća; da izradi plan korišćenja transportnih sredstava na godišnjem nivou i razradi operativne planove; da ostvari saradnju sa skladištem; da izdaje naloge za sopstvena transportna sredstva i donosi odluke o korišćenju tuđih; vodi transportnu dokumentaciju i evidenciju; osigurava robu na putu i obezbeđuje smeštaj robe u toku transporta, ukoliko je to potrebno; izrađuje kalkuaciju cena transporta, kontroliše fakture za tuđe transportne usluge i kontroliše i analizira rad sopstvenog voznog parka.

Planiranje rada transporta

Transportna služba preduzeća izrađuje godišnji plan rada i razrađuje ga na mesečne i operativne planove. S obzirom da su troškovi transporta velika stavka u ukupnim troškovima preduzeća i opterećuju cenu proizvoda u znatnoj meri, na transportnoj službi je da pronađe načine da radi što ekonomičnije, odnosno da smanji troškove, a da pri tome transport ostane siguran, bezbedan i brz.

Ekonomičnost u transportu se postiže:

  • izborom najkraćeg puta prevoza – potrebno je isplanirati najkraću maršutu kretanja za svako transportno sredstvo od početka prevoza robe pa do odredišta.
  • izborom najekonomičnijeg načina transporta – ukoliko može da bira (u zavisnosti od putanje i vrste robe), najekonomičniji je vodeni , zatim železnički, zatim drumski transport – a najskuplji je avio transport.
  • snižavanjem troškova manipulacije robom na putu – korišćenjem mehanizacije za utovar i istovar robe, izbegavanje pretovara robe ako je to moguće.
  • maksimalnim iskorišćenjem kapaciteta transportnih sredstava – s obzirom da se plaća puna nosivost vozila, bez obzira koju količinu proizvoda nosi, treba težiti ka što većoj iskorišćenosti kapaciteta vozila.

Ključni pojmovi

Transoprt, transportno poslovanje, transportna služba, zadaci transporta, ekonomičnost transporta.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 70 do strane 71. Za petak 24.04. u 16 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što ste pročitali.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Ostali poslovi skladišne funkcije

Pored poslova koji se odnose na organizaciju rada, prijem i izdavanje robe iz skladišta, kao i pakovanje robe, skladišna funkcija preduzeća bavi se i nekim drugim veoma važnim poslovima i aktivnostima, kao što su: vođenje skladišne dokumentacije i evidencije, analiza rada skladišta i obezbeđivanje kvalitetne saradnje sa ostalim funkcijama preduzeća.

Dokumentacija i evidencija u skladištu

Za uspešno poslovanje skladišta veoma je važno voditi pravilnu evidenciju o stanju i kretanju robe po artiklima, tako što se za svaki artikal otvara posebna kartica sa svim potrebnim podacima i ova kartica stoji uz robu.

Na kartice se ne unose puni nazivi atrikala, već se koristi sistem nomenklature, odnosno klasifikovanja materijala i roba prema nekom već utvrđenom sistemu. Sistemi koji se koriste za nomenklaturu su sledeći:

  • serijski sistem – materijali i robe se prema srodnosti grupišu serijom brojeva
  • dekadni sistem – materijali i robe se grupišu u deset grupa, od 0 do 9, koje se zatim dalje raščlanjuju u podgrupe itd
  • kombinovani sistem – kombinacija serijskog i dekadnog sistema

Nomenklatura materijala obezbeđuje da se poslovanje skladišta i upravljanje zalihama obavlja efikasnije i racionalnije. To pogotovo dolazi do izražaja u savremenim uslovima gde je evidencija skladišnog poslovanja kompjuterizovana.

Saradnja sa ostalim funkcijama u preduzeću

Da bi skladišna funkcija mogla da obavlja svoju aktivnost kako treba, potrebno je da u preduzeću postoji saradnja između ove i ostalih funkcija, prvenstveno sa nabavnom, proizvodnom, prodajnom i transportnom funkcijom.

Od kvaliteta ove saradnje zavisiće uspešnost poslovanja celog preduzeća.

Analiza skladišne funkcije

Dobrim radom skladišna funkcija doprinosi uspešnosti poslovanja celog preduzeća. Cilj je da skladišni troškovi budu na što nižem nivou, a da bi to postigli, potrebno je analizirati određene kategorije skladišnog poslovanja i dobijene rezultate analize iskoristiti za poboljšanje rada u budućnosti.

Analizira se sledeće:

  • ekonomisanje skladišnim prostorom – u kojoj meri se skladišni prostor koristi ekonomično i racionalno. Poželjno je da bude iskorišćen u što većem stepenu.
  • ostvareni efekti rada u skladištu i produktivnost rada – što je više unete, smeštene i iznete robe uz što manje trošenje radne snage, to je skladište produktivnije.
  • racionalnost rasporeda robe u skladištu – u kojoj meri je roba u skladištu smeštena prema metodu najkraćeg puta, koliko vremena treba za njenu manipulaciju. Poželjno je da je skladišni prostor što racionalnije iskorišćen.

Ključni pojmovi

Skladišna evidencija, nomenklatura, saradnja skladišne sa drugim funkcijama, analiza skladišnog poslovanja.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 67 do strane 69. ROK JE 06.04. DO 18 ČASOVA
  • odgovorite na pitanja broj 6, 7 i 8 na strani 69 vašeg udžbenika i to mi pošaljete mejlom. ROK JE 06.04. DO 18 ČASOVA

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Robne zalihe

Da bi proces proizvodnje mogao da se obavlja u kontinuitetu, proizvodno preduzeće mora raspolagati sa određenim količinama zaliha materijala i nedovršene proizvodnje. Da bi trgovinsko preduzeće poslovalo bez zastoja, mora imati zalihe trgovinske robe u skladištima i magacinima.

Iz navedenog se može zaključiti da zalihe predstavljaju one količine materijala, poluproizvoda, gotovih proizvoda i trgovinske robe koje omogućavaju kontinuirano odvijanje procesa proizvodnje, odnosno prodaje.

Manjak zaliha ugrožava proizvodnju i prodaju, višak zaliha nepotrebno zarobljava sredstva preduzeća koja su mogla biti upotrebljena u neke druge svrhe i doneti prihod preduzeću. Zbog toga je jedno od najvažnijih pitanja nabavne politike upravo to – kolike zalihe držati?

To zavisi od mnogo faktora: od mogućnosti nabavke, kretanja ponude i tražnje, dinamike prodaje, raspoloživog skladišnog prostora, raspoloživog novca, odnosa između troškova nabavke i trošenja posedovanja zaliha i slično. Svako preduzeće nastoji da drži zalihe na optimalnom nivou.

Zalihe možemo posmatrati prema različitim kategorijama. Postoje minimalne, maksimalne i optimalne zalihe; zatim prekomerne i nedovoljne; zatim sigurnosne (zaštitne) zalihe; kao i početne, krajnje i prosečne zalihe. Hajde da vidimo šta ove kategorije zaliha predstavljaju.

Minimalne zalihe

Najmanje količine zaliha koje preduzeće može držati, a da obezbeđuju kontinuitet proizvodnje, odnosno prodaje nazivaju se minimalne zalihe (Zmin). U proizvodnom preduzeću se određuju na osnovu plana proizvodnje i normativa materijala, a u trgovinskom na osnovu plana prodaje.

Prednosti držanja zaliha na minimumu su: angažovanje minimalne količine novčanih sredstava za nabavku zaliha, minimalni troškovi posedovanja zaliha. Nedostaci držanja minimalnih zaliha su: troškovi nabavke su veći kada se nabavljaju manje količine, i preduzeće može doći u opasnost da mu nedostaje materijal, odnosno da zalihe postanu nedovoljne.

Ovaj problem se rešava tako što preduzeće obezbeđuje određenu količinu materijala koja je iznad minimalnih zaliha i koja se naziva sigurnosne (zaštitne) zalihe. Ovim zalihama preduzeće treba da raspolaže u trenutku poručivanja novih zaliha.

Maksimalne zalihe

Maksimalne zalihe (Zmax) predstavljaju najveću moguću količinu zaliha koje preduzeće može držati, a da ne pređe u prekomerne zalihe (koje stvaraju dodatne troškove preduzeću).

Prednosti držanja zaliha na maksimumu su: za nabavku većih količina, troškovi nabavke su niži, preduzeće je zaštićeno od nestašice robe i naglog porasta cena. Nedostaci držanja zaliha na maksimumu su: vezivanje veće količine obrtnih sredstava u obliku zaliha, povećani su troškovi posedovanja zaliha, povećan je rizik od oštećenja zaliha u skladištu.

Vidimo da na odluku preduzeća da li će zalihe držati na maksimalnom ili minimalnom nivou u velikoj meri utiče visina troškova nabavke i troškova posedovanja zaliha.

Troškovi nabavke obuhvataju fakturnu cenu robe i zavisne troškove nabavke (troškove transporta, transportnog osiguranja, utovara, pretovara i istovara, preuzimanja robe, troškovi porudžbine. Ovi troškovi se smanjuju sa povećanjem količine nabavke, dakle idu u korist maksimalnih zaliha.

S druge strane, troškovi posedovanja zaliha obuhvataju: kamate na sredstva angažovana u zalihama, troškove osiguranja robe u skladištu, gubitke na robi u skladištu, troškove zakupnine skladišnog prostora, materijalne troškove, troškove radne snage i osnovnih sredstava u skladištu. Što su zalihe veće, ovi troškovi su veći, tako da oni govore protiv maksimalnih zaliha.

Optimalne zalihe

Optimalne zalihe (Zopt) predstavljaju onaj nivo držanja zaliha u preduzeću pri čijem su formiranju ukupni troškovi (troškovi nabavke + troškovi posedovanja zaliha) najmanji mogući. Svako preduzeće teži da poslovanje obavlja na optimalnom nivou zaliha, a s obzirom da se troškovi stalno menjaju i ovaj nivo zaliha se menja od nabavke do nabavke.

Početne, krajnje i prosečne zalihe

Početne zalihe su one kojima preduzeće raspolaže na početku nekog perioda, a krajnje one kojima raspolaže na kraju tog perioda. Na osnovu početnih i krajnjih zaliha računaju se prosečne zalihe, kao količina roba kojom je preduzeće prosečno raspolagalo tokom nekog perioda.

Na osnovu prosečnih zaliha računaju se dve veoma važne veličine za analizu poslovanja preduzeća, a to su:

  1. Koeficijent obrta kapitala – pokazuje koliko puta se u toku nekog vremenskog perioda (obično jedne godine) obrnuo kapital angažovan u zalihama.
  2. Prosečno vreme zadržavanja zaliha u preduzeću.

Svako preduzeće teži tome da ima veći obrt kapitala, odnosno kraće zadržavanje zaliha u preduzeću, jer to znači uspešnije poslovanje i veći prihod preduzeća.

Ključni pojmovi

Zalihe, maksimalne zalihe, minimalne zalihe, optimalne zalihe, zaštitne zalihe, troškovi nabavke, troškovi posedovanja zaliha, prosečne zalihe, koeficijent obrta kapitala.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju, (a ambiciozni ako žele i tekst iz udžbenika od strane 35 do strane 38). ROK JE 09.04. DO 12 ČASOVA
  • samostalno napravite PowerPoint prezentaciju na temu zaliha u preduzeću i to mi pošaljete mejlom. ROK JE 16.04. DO 12 ČASOVA.
  • proučite ovu i prethodnu lekciju. Za četvrtak 09.04. u 13 časova zakazujem sastanak na grupi, gde ćemo razgovarati o onome što smo do sada radili u okviru nabavne funkcije.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Proces komuniciranja i vrste poslovne komunikacije

Komunikacija između ljudi ima ogroman značaj u svim aspektima ljudskog života, pa tako i u poslovnim odnosima zauzima posebno mesto. Sposobnost poslovnih ljudi da prenesu poruku i da saslušaju druge jedan je od ključnih elemenata njihove uspešnosti.

Za komunikaciju se koriste različita sredstva, osim govora, to su telefoni, kompjuteri, Internet, faksovi, pisana reč itd. Koje god sredstvo da se koristi, vrlo je važno da poruka koja se prenosi bude tačna, jasna i nedvosmislena. Nedostatak komunikacije, ili neadekvatno prenešena poruka, uzrok su većine problema.

U suštini, da bi ceo proces komuniciranja bio uspešan, a radi se o veoma složenom procesu, svi elementi ovog procesa moraju biti usklađeni. Hajde da vidimo koji su to elementi.

Elementi procesa komuniciranja

Komunikacija može biti jednosmerna (pošiljalac – poruka – primalac) i dvosmerna (pošiljalac – poruka – primalac – povratna informacija). Proces informacija čine sledeći elementi:

1.Pošiljalac – osoba koja je izvor, odnosno inicijator komunikacije, onaj ko saopštava početnu informaciju jezikom i načinom koji će primalac poruke razumeti. Poruka (informacija) mora biti jasna, nedvosmislena, mora da saopšti ono što je pošiljalac nameravao da kaže i zbog toga pošiljalac mora da poseduje određenu veštinu komunikacije.

2.Primalac – osoba koja prima poruku i “prevodi“ je tako da razume njeno značenje i suštinu. Da bi u tome uspeo, poruku mora da pažljivo sluša ili pročita ili da pažljivo posmatra pošiljaoca u slučaju neverbalnih poruka.

3.Poruka – predmet komunikacije, mora imati neko značenje. Problem nastaje kada značenje poruke različito shvataju pošiljalac i primalac, što se dešava zbog različitih razloga i što je suština problema u komunikaciji.

4.Kanal – putanja kojom se odvija komunikacija. Kanali za prenos informacija mogu biti ljudi – govor, mediji, govor tela, pisma, e-mail, društvene mreže i slično. Pošiljalac bira kanal u zavisnosti od sadržaja poruke, od toga kome je poruka namenjena i koliko je hitna.

5.Povratna informacija – odgovor primaoca na poruku koju je dobio. Pokazuje da li je primalac razumeo suštinu poruke ili ne. U zavisnosti od toga, primalac započinje novi proces komuniciranja.

6.Opažanje (percepcija)– značenje koje poruci pridaju pošiljalac i primalac – poželjno je da bude približno isto, jer to pokazuje da je poruka primljena i protumačena kako treba. Suprotna situacija – kada je percepcija poruke različita, osnovni je uzrok problema u komunikaciji.

Vrste poslovne komunikacije

Poslovna komunikacija se može podeliti prema različitim kriterijumima:

1.Prema smeru komuniciranja – može biti:

a) interna poslovna komunikacija – način, sredstva i metode prenošenja informacija unutar jedne organizacije. Svrha je da se poslovi obave kako treba i na vreme i na taj način ostvare poslovni ciljevi. Interna komunikacija može biti: komunikacija “na dole“ – od višeg hijerarhijskog nivoa ka nižim; komunikacija “na gore“ – od nižih hijerarhijskih nivoa ka višim; horizontalna komunikacija – na istom hijerarhijskom nivou; neverbalna komunikacija između saradnika.

b) eksterna poslovna komunikacija – mehanizam razmene informacija jedne organizacije sa ciljnim grupama u okruženju. Bazira se na poslovnoj kulturi organizacije i imidžu koji organizacija gradi. U zavisnosti od toga prema kome je usmerena, može biti: tržišna poslovna komunikacija i poslovna komunikacija sa širom društvenom zajednicom.

2.Prema obliku komuniciranja – može biti:

a) verbalna poslovna komunikacija – može biti usmena (govor, direktan razgovor, telefonski razgovor, razgovor preko interneta) i pisana (pisma, dopisi, planovi, izveštaji itd – koja je ili na papiru, ili preko e-maila i poruka). Uspešna verbalna komunikacija znači upotrebiti prave reči u pravo vreme i na pravi način.

b) neverbalna poslovna komunikacija – obuhvata govor tela, mimiku, gestikulaciju itd. kojom se takođe prenosi poruka, nekad i mnogo jasnije nego verbalnim putem. Istraživanja su pokazala da čovek neverbalno komunicira u mnogo većem procentu nego verbalno.

3.Prema jeziku komuniciranja – može biti:

a) poslovna komunikacija na zvaničnom jeziku države

b) poslovna inokomunikacija na nekom stranom jeziku

4.Prema broju učesnika – može biti:

a) lična poslovna komunikacija -jedan primalac poruke

b) opšta poslovna komunikacija – veći broj primalaca poruke

Pored ovih podela, interna poslovna komunikacija može se podeliti na formalnu i neformalnu. U zavisnosti od delatnosti kojom se neka organizacija bavi, u komunikaciji mogu da se koriste specifične fraze i izrazi, odnosno rečnik uopšte, pa se poslovna komunikacija može podeliti na: industrijsku, trgovačku, bankarsku, turističku, građevinsku i slično.

Ključni pojmovi

Proces komuniciranja, elementi procesa komuniciranja, interna poslovna komunikacija, eksterna poslovna komunikacija, verbalna poslovna komunikacija, neverbalna poslovna komunikacija.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 127 do strane 132. ROK JE 09.04 DO 12 ČASOVA
  • odgovorite na sledeća pitanja i odgovore mi pošaljite mejlom. ROK JE 09.04 DO 12 ČASOVA :
    1. Zbog čega je poslovna komunikacija važna?
    2. Šta je uzrok neuspešne poslovne komunikacije?
    3. Do čega dovodi nedostatak poslovne komunikacije?
    4. Navedite i kratko objasnite svaki element procesa komunikacije.
    5. Objasnite kroz primere vrste interne poslovne komunikacije.
    6. Objasnite kroz primere vrste eksterne poslovne komunikacije.
    7. Šta su prednosti i nedostaci usmene, a šta pisane komunikacije?
    8. Šta mislite, zbog čega su neverbalne poruke nekada “glasnije“ od verbalnih? Objasnite kroz neki primer.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO KARTICE KONTAKT NA OVOM BLOGU!

SREĆAN RAD!

Stilovi vođstva i integrisanje radnika i poslovanja

U prethodnoj lekciji videli smo kako menadžeri, da bi se ostvarili kao vođe, kao lideri u svom okruženju, moraju da imaju autoritet, stručnost, sposobnost da planiraju, organizuju i kontrolišu aktivnosti zaposlenih i iznad svega sposobnost da utiču na druge i da ih motivišu. Načini na koje menadžeri obavljaju sve ove aktivnosti nazivaju se stilovi vođstva.

Prema klasičnim teorijama menadžmenta, razlikuju se četiri osnovna stila vođstva, a to su:

1. Autokratski stil – zasnovan na principu “čvrste ruke“, ovde menadžer sam donosi odluke i izdaje naređenja za koja očekuje da udu bespogovorno izvršena i sam kontroliše zaposlene. Iako je ovaj stil bio tipičan za neka druga vremena, prisutan je i danas kod nekih menadžera, ali i u određenim vanrednim situacijama koje zahtevaju ovakav način rada.

2. Birokratski stil – menadžeri koji vode ovim stilom oslanjaju se isključivo na zakone, propise, norme i pravila, bez uzimanja u obzir ljudskog faktora i specifičnosti svake organizacije. Obično su u pitanju menadžeri sa slabim ličnim autoritetom ili autoritetom znanja, koji se onda kriju iz formalnog autoriteta.

3. Diplomatski stil – ovaj stil podrazumeva da menadžer, u stilu pravog diplomate, sasluša mišljenja saradnika, ali na kraju ipak uradi onako kako on želi. Ostavlja utisak pristupačnosti i uvažavanja tuđeg mišljenja, ali odluke ipak donosi samostalno.

4. Demokratski stil – menadžer koji rukovodi organizacijom demokratski spreman je da sasluša i uvaži mišljenje i savete drugih prilikom donošenja odluka i motiviše zaposlene kroz sistem nagrađivanja za uspešno obavljen posao.

Savremene teorije vođenja prepoznaju više stilova vođstva, kao npr:

  1. Trener (lider koji je u stanju da brzo prepozna snage i slabosti zaposlenih i da ih uči i motiviše da budu bolji kroz postavljanje jasnih ciljeva, zadataka i očekivanja)
  2. Vizionar (lider koji ima viziju budućnosti firme i koji svojim entuzijazmom inspiriše zaposlene da ga slede)
  3. Sluga (lider koji smatra da samo zadovoljni radnici dobro rade svoj posao i radi na tome da stvori dobru radnu atmosferu i saradnju i kroz to stiče poštovanje zaposlenih)
  4. Autokrata (lider koji je fokusiran na rezultate i efikasnost u radu, sam donosi odluke i zahteva da budu izvršene)
  5. Liberal (menadžer pruža puno poverenje zaposlenim i uključuje ih u donošenje odluka – ovaj stil je moguć gde su zaposleni veoma iskusni u poslu)
  6. Demokrata (kombinacija autokrate i liberala)
  7. “Pace-setter“ lider (menadžer koji nameće brzi ritam rada i donošenja odluka i prvenstveno je usmeren na rezultate)
  8. Transformišući lider (menadžer koji je sličan treneru, ali je prvenstveno posvećen ostvarenju ciljeva organizacije)
  9. Transakcioni lider (menadžer fokusiran na rezultate, uspostavlja sistem podsticaja, odnosno nagrada i kazni, obuka i usavršavanja zaposlenih)
  10. Birokrata (definiše zadatke prema propisima i normama, bez iniciranja kreativnosti i saradnje)

U praksi menadžeri uglavnom koriste kombinacije različitih stilova vođstva, u zavisnosti od situacije i posla koji trebaju obaviti.

Integrisanje radnika i poslovanja

Kao što smo ranije govorili, menadžer svojim delovanjem u organizaciji mora da pomiri i uskladi interese dve strane – s jedne strane to su ciljevi i interesi organizacije, a s druge strane to su ciljevi i interesi zaposlenih. Ti ciljevi i interesi su u suštini suprostavljeni jedni drugima, tako da je na menadžeru velika odgovornost i veliki posao da nađe ravnotežu između njih.

Kroz različite stilove vođenja vidi se da ih možemo svrstati u dve grupe – na one koji su usmereni prema članovima kolektiva, motivaciji zaposlenih, uvažavanju njihovog mišljenja i predloga; kao i na one gde su ciljevi i interesi organizacije na prvom mestu, a zaposleni su u drugom planu.

Menadžer koji je uspešan lider nastoji da, kroz odgovarajuću integraciju radnika i poslovanja, ostvari ciljeve organizacije uz motivisanje radnika na veće zalaganje i stvaranje pozitivne sredine u kojoj će vladati dobri međuljudski odnosi.

Ključni pojmovi

Stilovi vođstva, integracija radnika i poslovanja.

Domaći zadatak

Za domaći zadatak potrebno je da:

  • pročitate ovu lekciju i tekst iz vašeg udžbenika od strane 106 do strane 108.
  • odgovorite na pitanja 19 i 20 na strani 109 iz vašeg udžbenika, i te odgovore pošaljite na učionicu.
  • zadatak za ambiciozne: Zamisli da si ti menadžer jednog preduzeća. Koje bi stilove vođstva koristio/la, za koje stilove misliš da najviše odgovaraju tvojoj ličnosti i zašto? Napišite sastav na ovu temu i pošaljite mi na učionicu.

SVA PITANJA I SVE ŠTO VAM NIJE JASNO, MOŽETE DA ME PITATE PREKO GOOGLE UČIONICE!

SREĆAN RAD!